Šljunak, Zorro, Raub, Košpe iz rerne.
VIII
Sve češće u njenom glasu primjetim dozu sjete, i sve se libim dokučiti gdje joj je izvor i zašto je tu. Ne želim da pretjeram u dotjerivanju naše povezanosti, jer ona je tako osjetljiva na to. Iz perverzne želje da shvatim njen poriv davno sam preskočio letvicu u stanje ljuljanja u njenom naručju. Sve mi govori da ovako treba da ostane, jer biti s njom u ovakvom vremenu meni je sve dobro. Onaj život koji ostavljam iza sebe pun je rupa, žala i nesreće, i ja tamo jednostavno ne mogu preživjeti. Neku noć smo zajedno pogledali jednu hokejašku utakmicu. Ćutala je prvu trećinu, ćutala je pauzu, ćutala je drugu trećinu, nije komentarisala ni golove ni šanse ni tuče, a onda je pet minuta do kraja pitala «hoš ić sutra sa mnom u onu radnju da ti pokažem kako divne karnišle imaju?». Šta da neko na mom mjestu odgovori osim «naravno». I onda je opet zašutila. Utakmica je završila 3-3 i nismo dočekali produžetke niti penale. Ne sjećam se ko je igrao, ali je dvorana bila dupke puna. Tu noć je bila izuzetno topla. Ne dvorana, nego ona.
IX
Epizode obične svakodnevnice s njom se mijenjaju ko na traci. Ritam u koji me je uvukla sudbina je nešto sasvim novo za mene. Ona se bavi sa mnom poslije svog radnog vremena, ja dišem na škrge u svojoj nezaposlenosti. Ona boji svijet osnovnim bojama, ja u njene gestove gledam ko tele u šarena vrata. Nekad me strah pomisliti da ponovo imam 25 godina sa njom. Ona ima tanke ručice. Ona je bledolika i normalna. Otišli smo u tu radnju neki dan i pogledao sam te karnišle. Nisam buljio u nju, glumio radoznalost, ustvari – nisam uopšte glumio. Radi nečega smo se jako smijali potkraj te sesije pregledanja. Poslije smo otišli u voz na kafu. Ljudi su oko nas ličili na obične ljude. Niko nije vrištao, štucao, prdio ili kašljao. A taj voz i nije neko mondensko sastajalište. A nije ni običan. Ona nema pojma da ja ovo pišem.
X
Ona nema pojma da ja ovo pišem. Ona liči na nekoga ko je sasvim na zemlji, objema nogama. Znam je već mjesecima, mjesecima je samo moja. Odlazimo njenoj staroj nekad na večeru ili ručak, mada ja pažljivo biram šta jedem. Ne zbog toga što mi se ne sviđa njena stara ili njeno kuhanje, već što stvarno neću da iskačem iz ritma. Ona, naprotiv, mete sve što moja stara napravi. Ona se smije masnim vicevima mog oca, i spišava se sa majkom po svakom pitanju. Već su me par puta eliminisale iz razgovora, i bilo je to super. Zaboravio sam kako da strahujem i da se pitam dokle će sve to da traje. O tome ne razgovaramo, toliko nismo ludi. Ludi smo onoliko koliko treba da stojimo objema nogama na zemlji. Ona kaže, da ako izgubi posao, nema ništa protiv da odselimo iz države. Prodaćemo nešto od imovine, združiti sredstva 50-50 i paliti negdje gdje bi moglo biti ljepše. Ljepše za šta, pitam je ja. Kaže ona, pa za porodicu, glupane. I ja se osjećam kao pravi glupan dok šutim i kontam o onim karnišlama. Prije nego zaspim, kažem joj da moramo razgovarati o nečemu važnom. Ujutro razgovaramo uz kafu, prije no što ode na posao. Kažem joj da je vrijeme da rjeđe srećem njenu sestru. Njena sestra je njena sušta suprotnost + seksepil a la modeli iz one Viktorijine Tajne. Kaže ona, ok i ode na poso. Ja ostanem da sjedim za stolom i šutim. Mislim da ću već sutra ujutro oko 9 da je poželim.
To ću joj večeras reći. Da konačno vidim odakle sva ona sjeta. Iz ničega, od nekuda i zbog nečeg, ova priča se priča iz svoje sredine, srednjih poglavlja, jer zvuči tako stvarno i lijepo - da ništa oko nje nije bitno. Ne smijem to ni da izgovorim, ali njegovi se obrisi probijaju kroz izrezanu maglu preda mnom.
